Dok se danas učesnici pakuju kućama, samo svoj administrator je marljivo sakupljao fenomanalne objave naše Lane Lazić (LL) i Haruna Milaka (HM) , a kako je sve izgledalo… e pa spremite se za jendu malenu knjigu … i naravno mnoštvo fotografija…
- Dan Puta izazova
11.07.2022.
Pravo da vam kažem, ne znam ni kako sam dospjela ovdje. Prije nego što sam uspjela shvatiti sta se dešava, već sam bila u autobusu. Nisam stigla ni sklopiti oči, a već sam OPET morala vaditi onaj kofer koji sam pretrpala stvarima i jedva zatvorila. Sve u svemu, ne volim se voziti u busu. Pokušala sam da se smjestim u obližnji šator, onako na brzaka, ali su me odjednom povukli za sobom neki vodnici. Nisam shvatila šta se dešava, čekala sam u nekom redu i odjednom je došao red na mene. Štaviše mi maramu na oči (a sve kao ne smijete je skidat sa vrata) i tjerali su me da pucam neke balone. Ne volim ni balone, ali mislim da se to posebno odnosi kad moram sjesti na njih da puknu da bih izvadila neki papirić iz njih. Ne vidim ništa, samo čujem balone kako pucaju, jedva čekam da skinem ovu maramu sa očiju… ali odjednom, po prvi put danas, čula sam neki smijeh. I to ne gromoglasan, nego neki horski smijeh. Toliko sam se uživila u njega da nisam ni shvatila da sam i ja počela da se smijem. Kasnije sam shvatila da je to ustvari bila neka igra koja se zove izazov pripadnosti, dali su nam neke boje, pa nas po tim bojama dijelili u vodove. Ja na kraju dobila žutu, iako sam htjela crvenu, ali nema veze, boja ko boja. Nebitno, htjela sam reći da se dugo nisam tako nasmijala.
Skrenula mi je ta igrica s uma to što nisam ni dobila šator, ali nisam imala vremena razmišljati ni o tome jer smo išli na ručak. Imali smo čak malo i odmora (za divno čudo), prije nego smo otišli na plažu.
Ljudi moji, nije ni čudo što se ova stvar zove “Put izazova” jer je ovaj put na plažu itekako bio izazov! Dobro ne mislim na sam put, nego na vrijeme provedeno na plaži. Igrali smo jednu igricu, nisam upratila kako se ova zove, ali bilo je puno šlaufa, padanja u vodu (a vjerujte I na zemlju) i čak par sudara. Ali sve je vrijedilo, jer su se na kraju i vodnici takmičili jedni protiv drugih. Uglavnom, trkali smo se, a onda su najbrže ekipe imale pravo da prve odaberu koji će patent praviti prije večernjeg zbora. Bilo je raznih opcija, ali pošto je moja ekipa bila najbrža (nije da se hvalim) odabrali smo da uradimo jarbolište, i s obzirom da je tek prvi dan, pravo smo ponosni na njega. U taboru su se digla skloništa, sušilišta, ograde, a ja sam još uvijek bila fascinisana kako smo sve to uspjeli u tako malo vremena kroz igru i zabavu. Da se ne lažemo, pravljenje tih patenata nije bilo nimalo lako, ali s obzirom da smo svi radili zajedno, a pomagali i zabavljali su nas vodnici, sve je teklo iznenađujuće brzo i glatko. Završila je i večera (puding smo prihvatili kao nagradu za današnji trud) a Kulturno-zabavni program odlučili smo posvetiti odmoru jer smo ga itekako zaslužili (barem po mom mišljenju). Povečerje je došlo poprilično brzo, a vodnik mi je uništio sve snove o druženju u tuđim šatorima. Nisam stigla ni o tome razmišljati jer, možete mislit’, sam odmah zaspala.
Laku noć dragi moji. Polako se prisjećam kako su me nagovorili da dođem u ovaj kamp, i jedva čekam da vidim kako će teći ostali dani. Čujemo se sutra, a do tad, lijepe snove vam želim i šaljem vam jedan izviđački pozdrav:
Z-D-R-A-V-O
- Dan Puta izazova
12.07.2022.
Stvarno sve razumijem, ali da me neko probudi u pola 8 ujutru i traži da trčim – to nikako. Razbudit ću se i bez gimnastike, ali nisam stigla ni s kim da se posvađam vezano za to jer je već stigao doručak. Moram reći da je ovaj ubrzan način života pravo zanimljiv. Dakle, ujutru bila gimnastika, pa doručak, a onda i smotra šatora. Znala sam ja da niko nije toliko okrutan da prvi dan prevrće krevete, ali opet me uvijek uhvati neka trema (moram održati reputaciju najčišćeg šatora ne u kampu, nego na cijelom jezeru). S obzirom na (već spomenuti) ubrzani način života, našla sam se na plaži, ali nisam ni iskoristila kostim jer je puhao vjetar pa smo se igrali nekih igrica umjesto kupanja. Moram vam reći da s ovim izviđačima sve ima nekog većeg pritiska, jer taj turnir marame koji smo odigrali činio se kao najveći sportski događaj Evrope. Nije mi bilo toliko bitno, ne zbog toga što je moja ekipa dobila drugo mjesto, nego jer je marama teška igrica i za najiskusnije igrače. Ma da, mislim da je pobjednička ekipa varala. I poslije ručka smo imali ispunjeno vrijeme i to igrom Karibskih pirata (potraga za blagom) , a moj je tim naravno dobio najduži i najteži put, ali nema veze, našla sam jedan dio slagalice (idemo žuti!!!!). Moram vas obavijestiti da na kraju, nažalost, nisam našla već pomenuto blago. Današnji dan nije nosio puno pobjeda za mene… a možda i jeste? Ne znam, nisam imala dovoljno vremena da razmišljam o tome, jer sam sve vrijeme do večere bojila kamenje na jarbolištu. Mislim da je prava pobjeda za mene bila riba i pomfrit koji su bili za večeru, ali to se ne računa jer su to svi dobili! Neću da vas slažem, bila je frka oko KZP-a jer smo morali smišljati skečeve, pjesme i parodije. Ali, čim smo zapalili vatru, čim je počeo smijeh svih oko mene, shvatila sam da stvarno volim biti ovdje. Toliko smo se raspjevali da nam je čak i načelnica dozvolila da ostanemo malo duže na vatri. Bilo je lijepo gledati one iskre kako putuju prema nebu. Nadam se da ću ih još dugo gledati.
Laku noć dragi moji, vidimo se sutra.
- Dan Puta izazova
13.07.2022.
…
Tišina… Probudila sam se prije drugarice u šatoru, što se ne dešava često, i čula sam samo… tišinu. Ne volim tišinu. Često mi se desi da- OP pjesma za buđenje. Okej, nema više tišine. Prva zanimljiva stvar koju smo radili bio je prelazak adrenalinskog parka u našem kampu. Nije jednostavno prolaziti to prvi put, posebno ako se neko boji visine, ali kao što već znate, ja sam izuzetno iskusna u svim stvarima koje zahtijevaju fizičku sposobnost! Dobro, kako kad, ali to je najčešće tako. Onda smo na kraju imali jedno štafetno takmičenje. Pričajte vi kako hoćete da imam ogroman ego, ali KAO I INAČE opet smo pobijedili (idemo žuti!!!!!). Nismo stigli ni da proslavimo pobjedu, a već smo bili na plaži na još jednom takmičenju. Mogla bih sad pričati svašta i davati mnoge izgovore kao npr. vjetar koji je duvao brzinom svjetla, ali ne! Nema izgovora! I bez obzira što je bilo za samo pola sekunde, opet smo pobijedili!
Mogla bih se naviknuti na ove pobjede, nije ni to loše. Ručak nam je dobro došao s obzirom da smo mrtvi umorni došli s plaže. Poslije ručka mislila sam da će mi dozvoliti da odspavam malo u hladu, možda čak da stignem “razapeti” hemok… ma kakvi. Opet neko takmičenje, neka šetnja. Na iznenađujuće tehnološki napredan način (korištenje vibera) pratili smo putne znakove i došli do svog vodnika. S obzirom da ga svakodnevno gledam, nije mi bilo nešto posebno drago i uzbudljivo, ali barem smo se uspjeli okupati na nekoj plaži na kojoj se ne kupamo inače. I to je… nešto. Eh da, pravili smo i vodne kutke, imali smo samo satak da ga počnemo pa nije još ni blizu gotovog, ali opet napominjem – nema izgovora! Brzo ćemo mi njega završiti. Večera je, po mom skromnom mišljenju, bila najbolja do sad. I pošto nismo ništa trebali spremiti za KZP mislila sam da ćemo imati barem satak da odspavamo, ali de ti sine, kupi smeće po kampu. Mislim razumijem, izviđači smo, trebamo čuvati prirodu ili barem naš kamp, ali trebali bismo nekad i odspavati. Za KZP bila zmija, da ne objašnjavam detaljno svojim vjerovatno neiskusnim pratiocima, hodamo po kampu i tražimo neke koji se skarivaju da bi nam se potpisali, i to je to, nadam se da ste razumjeli. Dugo smo neke tražili, ali nekako su, ne znam ni ja kako, pobijedili crveni, ali okej. I odjednom je bilo vrijeme za povečerje.
Kako, brate, brzo prolazi vrijeme. Opet tišina… Ova mi je tišina bila malo ljepša. Možda bih mogla malo više cijeniti tišinu. Ili bih možda malo trebala spavati.
Laku noć, tihi moji. Puno vas pozdravljam.
- Dan Puta izazova
14.07.2022.
“Svi se nešto foliraju
svoj fazon mi serviraju
a ja nisam njihov brooooj
I FUURAM FAAAZOOON SVOOOJ!”
Oprostite mi na mom zvonkom glasu kojeg (nadajmo se) ne možete čuti preko vaših uređaja, ali ova pjesma odzvanja mi u glavi sve vrijeme. S obzirom da je slušam više puta svakodnevno jer je to zborna smjene, ne znam kako nismo poludjeli, ali hajde imamo još 4 dana, sve je moguće. Danas su nas prije smotre tjerali da pravimo neke patente jer su nam valjda šatori puni smeća, pa da dobijemo izgovor da to smeće stavljamo ispred šatora? Važno je da je nama bilo zabavno. Ja sam, po svojoj prirodi, u zemlju zabila tri štapa i na to stavila kesu, ali stvarno sam čula i neke krampove i rezanje užadi. Na plaži smo igrali povuci-potegni u vodi. Koliko god zabavno da je bilo, naš se niz pobjeda, nažalost, prekinuo. Moram vam reći da mi je krivo. Koliko god pokušala sebi slagati, istina je. Bezvezni plavi i njihove pobjede… ALI OSVETIT ĆEMO SE MI NJIMA!!! Svašta se može desiti u ova 4 dana. Onda smo poslije ručka opet išli na plažu, i opet su bile neke igrice, ali nisu vodnici išli s nama. Oni nisu morali, jer su kao, nama nešto prirpemali. Ipak, na plaži sam pokušala što više da nabrijem svoju ekipu bodrenjem, i stvarno smo pobijedili. Vidite, dragi moji plavi, da vas već prestižemo ; ). Negoooo, došli smo u kamp, i vjerujte da sam se prepala kad sam vidjela šta su vodnici toliko pripremali. Pod vođstvom starješine Amira, pripremili su nam poligon. To nije bio nikako lagan poligon, jer smo morali preskakati, trčati, provlačiti se i svašta još nekih stvari dok su, tradicionalno, članovi štaba istresali svu nakupljenu bijes od početka smjene bacajući balone pune vode na nas. I ako u tome imate iskustva, znat ćete da je ljepše kad balon pukne bez obzira što se smokrite. Ali moram reći da je najteže bilo kod načelnice Ajle i vodnice Lane, jer sam čula da se veći broj djece kod njih skoro utušio na suhom. Radi tog poligona smo skoro zakasnili na večeru, ali pomfrit sam opet uzela kao poklon za tako težak dan. Prije KZP-a imali smo jako zanimljivo predavanje kod instruktorice Lane Delić. S obzirom da je ona profesionalna glumica, naše je skečeve od prije par noći prozvala poprilično lošim, ali da sad ne idem u detalje, opraštamo joj jer nam je pomogla da se popravimo. I ta pomoć nam je trebala, s obzirom da je KZP bila logorska sa drugarima iz smjene. Morali smo se pokazati! Ipak smo mi škola.
…
Tek sad shvatam koliko sam takmičarski nastrojena… nebitno, svoje probleme ljutnje rješavat ću u Zenici. Ali naravno da smo ih na KZP-u pokidali. Poslije njega sam zaspala kao beba, posebno kad su mi spomenuli neki izlet za sutra. Baš me zanima na šta će to ličiti.
Sutra će biti zabavno, a do tad, laku noć dragi moji, a pošto nisam dugo, evo poslat ću vam i jedan izviđački pozdrav:
Z-D-R-A-V-O
- Dan Puta izazova
16.07.2022.
Da počnem sa jednim predavanjem za ove naše neizviđače. U našoj tradicionalnoj izviđačkoj kulturi, marame nose mnogo vrijednosti. Služe na neki način kao neka vrsta valute jer se često znamo mijenjati za njih. Međutim, one prije svega svojom sentimentalnošću predstavljaju razne uspomene, za koje niko ne bi dao nijednu svotu novca (zbog čega često prekid neke kratke izviđačke ljubavi rezultira u obe partije spomenute veze da odjednom u svojoj kolekciji dobiju novu maramu). Nadam se da ćete me sada bolje razumjeti.
Jer, ja kad vam kažem, jučer da ste me pitali dala bih 5 HILJADA MARAMA da nas više od prethodnih dana ne mogu izmučiti. Aliiii, pošto čovjek uči dok je živ, ja sam u ovaj jedan dan naučila da uvijek može gore (koliko mi je drago, sami procijenite). Uglavnom, rekoše nam jučer da imamo neki izlet. Ja sam se (bez obzira na moje izvandredne fizičke sposobnosti koje sam spominjala u prethodnim izvještajima) navikla na izletiće koji se sastoje od vožnje busem, ležanjem na nekoj livadi i lunch paketima. Vjerujte da više nikad riječ izlet neću isto shvaćati. ONO IZLET NIJE, ONO JE IZLETČINA. Da ne dajem neke detalje, morali smo hodati skoro 8 kilometara u jednom smjeru, da bismo se okupali u Neretvi (nekim izviđačima poznatijom kao najljepša rijeka na svijetu), pojeli neki hamburger, sunčali se i igrali. Dobro, bilo je fino. Stvarno jeste. I sad stvarno razumijem zašto naši izviđači toliko vole tu rijeku. Bilo je stvarno… prelijepo. ALI ŠTO JE TA VODA HLAAAAADNAAAAAAA, ni led joj nije ravan. Opet bih sate provela u njoj. Povratak je bio isto tako, ako ne još teži nego odlazak, a stvarno su nas predivno dočekali u kampu. S obzirom na naše drečenje izviđačkih pjesama (i Konjic nas je mogao čuti) mislim da smo i zaslužili. Večera je, u suštini, bilo prikupljanje svake makaronice koju neko drugi nije mogao pojesti. Shvatite da smo to morali kako bismo povratili sve te potrošene kalorije. KZP ne mogu opisati koliko je bio dobar. Prvo smo prizivali kišu, onda smo prizivali još malo kiše da nam ne bi bilo vruće. Ali, paz'te ovo, za saaamii svečani kraj ovog prelijepog dana, gledali smo zvijezde. I učili o njima. Bilo. je. PRELIJEPO! Mogla bih danima to raditi. Možda i hoću. Da o tim zvijezdama nisam razmišljala, zaspala bih k'o beba. Ovako sam zaspala kao neko malo starije dijete, ca. 5 godina. Ovako predivnom danu je, nažalost, došao kraj, a ja vas do sljedećeg puuuuno puno pozdravljam (savjetujem vas da se ne naviknete na ovo, može biti samo zato što sam raspoložena) i želim vam tako lijepu, slatku i bajnu laku noć!
- Dan Puta izazova
17.07.2022.
1…
2…
3…
4…
Opet sam se probudila rano. Ovaj put mnogo ranije, pa sam pokušala zaspati. Uvijek su mi pričali da ću brže zaspati ako budem brojala ovce. Evo ne funkcioniše. Samo počnem razmišljati. To ponekad zna biti dobro, ali ponekad i jako loše.
5…
6…
7…
8…
***
Moram reći da sam ovo jutro prvi put zakasnila na zbor : (. S obzirom da se jako puno hvalim na svoju fizičku sposobnost, mislili biste da psihičke nemam, ali dovoljno da se na vrijeme probudim – to definitivno imam. Mislim, nemojte me pogrešno shvatiti, ne kasne na zbor samo psihički nesposobni, svima se dešava, ali razumijete šta hoću reć’. Poslije doručka su nas odmah poslali da sredimo svoj vodni kutak. Nije što je moj, al’ naš je najbolji. Sutra ih pregledaju, bit će neka komisija, neka bodovanja, ali mislim da ćemo pobijediti. Ipak sam se navikla na pobjede!
Džabe meni ta navika kad su nas ooodmah na prvom kupanju plavi, ni više ni manje, oderali. Mogli bi ti plavi malo da se smire, da ostave ovim drugima malo mjesta za pobjedu. Vidjet će oni. Poslije ručka smo, bez obzira na kišu koja se pripremala, odlukom načelnice odradili jedno takmičenje. Bilo je nešto između pravog izviđačkog takmičenja, sa testovima, signalizacijom, čvorovima, i vodene olimpijade. I to one kad se presvlačite u vodi i slično. Ja samo znam da sam srčani dobila kad je počela kiša, jer jedina nam je zaštita bio peškir. Dok su prestala ona JAAAAAKOO zanimljiva i JAAAAKOO smiješna dobacivanja “nećeš se otopit'” prestala je i sama kiša, tako da ih nisam morala slušati dugo. Nije baš lagano ići oko jezera, pa zamislite samo našu radost kad su nam rekli da je za KZP filmska večer!!! Jedva smo čekali to da čujemo!!! I gledali smo jedan film i znate kako je bio… bio je ono baš… baš ono…
Dobro, obećala sam načelnici da u ovim tekstovima neću lagati, pa vam priznajem da smo skoro svi prespavali cijeli film.
***
1…
2…
3…
4…
Dan je bio jako dobar. Ne znam da li želim ići odavde.
5…
6…
7…
8…
Spavanje na KZP-u prihvatila sam kao produženje povečerja. Onda barem tad moožda neću prespavati zbor za gimnastiku. Čut ćemo se sutra, javim vam.
17.07.2022.
Tišina… opet…
Počela sam da navikavam na hladnije vrijeme. Hladno mi je bilo možda sto sam ležala u krevetu i čekala pištu za zbor. Nisam je dugo čekala. Gimnastika i doručak prošli su očekivano i standardno, a kasnije smo radili i vodne kutke. Da studiram dizajn enterijera razumjela bih zašto bismo onoliko razmišljali o tom kutku, ali ovako stvarno nema smisla. Išli smo onda i na kupanje, i moram vam nešto reći! Nećete mi vjerovati, ali na kupanju nije bilo nikakvih igara! Samo odbojka i kupanje, malo odmora na plaži. Iz tog razloga mi je jako dobro sjeo ručak, vjerujte mi na riječ. To mi je nekako bilo okej, da na jednom kupanju u danu ne radimo ništa, ali na dva kupanja bez igrica??!!! Nemoguće! To bih i ja rekla da nije takav skučaj bio danas. Završavali smo vodne kutke kad su nas požurivali da se pripremimo za svečani zbor. Iako ona nije često bila s nama, svečani zbor vodila je naša teta Lejla, i niste ni svjesni kako ta žena može da rasplače. Čuo sam jednog od vodnika (nećemo upirati prstom) da je zaplakao kad su mu uručili zahvalnicu, a ja sam samo gledala onaj balon na kojem je pisalo moje ime. Takav balon smo svi imali.
E, da, proglasili su i najbolji vod, a to je, NORMALNO I OČEKIVANO: ŽUTII!!!!!!!! (idemo žuti!!!). Kopiko god lagala sebi, jako mi je drago bilo slikati se. Posebno sa štabom. I oni su jednom zaplakali, kad su otvorili poruke koje su napisali pod idejom teta Lejle i koordinacijom vodnika. Ipak, iznenađenja nisu samo za polaznike. Zaista je taj svečani zbor bio predivan. U svakom smislu te riječi. Da smijem lagati, ovdje bih napisala da nisam pustila ni suze, ali o tome možda ne moramo ni pričati. Samo bih da pohvalim Farisa i Indu koji su odabrani za najbolje učesnike, što su zaista zaslužili. Onda je stiglo vrijeme i za KZP. Uzeli smo tu priliku da se ocijene vodni kutci. Vodnici su nas u bukvalnom smislu odveli u čarobne priče svakog od svojih kutaka, zbog čega je sama noć bila predivna. Kasnije smo se skupili u najvećem od njih i svirali gitaru. I pjevali.
Dobro, tek tad su se pustile prave suze. Ali vrijedilo je, stigla sam pogledati i koju zvijezdu.
Dragi moji, nadam se da ste uživali u čitanju ovih mojih tekstova, priča, prepričavanja ili kako već hoćete da ih zovete. Ono što ja znam je da sam za ovih 7 dana zaista postala puno bolja i zrelija vrsta sebe. Nadam se da ću imati još puno ovakvih škola, na kojima smo se takmičili po timovima, učili kroz igru i zabavu, uložili puno psihičkog, ali i fizičkog truda. Imate jedan veliki izviđački pozdrav od ljetopisca našeg divnog Puta izazova, izdanje 2022:
Z-D-R-A-V-O
H.M.
#70gidinaIzviđačaZenice #sigz
